Na prvoj strani su uvek posvete

Treba ustati ranije, doručkovati lagano (najbolje krastavac, crni hleb i seme suncokreta), odagnati misli o globalnom zagrevanju ili časopisu  iz 1984., ili sopstvenim nesanicama. U džep staviti mapu i maramice, uzeti jaknu i poći.                                                                                                                         . . . Polja lubenica su posebno lepa u ovo doba dana. Važno je da uočiš najlepšu. Tiho joj priđi, koristeći se već utabanom stazom, ili pokušaj da ne ostaviš tragove. Dodirni je, prvi put tek ovlaš, raskopčaj košulju i lezi pored nje. Lagano se savij u fetusni polozaj i grli je jako, obema rukama, kao izvesnost kojoj ne možeš umaći. Prstima prati njenu oblinu, dodirni  je usnama  i šapući: “Čudesna čežnjo moja”. Nemo oslušni njenu unutrašnjost, oseti kako joj kora puca pod tvojim dodirom. Drži  je u naručju, stegni je celim telom, stegni je kao nešto što si oduvek čekao i oseti njen miris koji počiva pod tvojom kožom. Ostanite neko vreme tako sklupčani, izloženi suncu. Zatim, lagano ustani. Odmakni se dva metra. Izvadi oružje. Najbolje je ako ciljaš po sredini. Pucaj. Odjednom, vazduh neće biti ništa drugo do organske ciklama, no ako ne možeš podneti prizor, bolje ne gledaj. Pridji polako, razgledaj parčiće. Pronađi  najmanje oštećen komad. Uzmi deo srca, stavi u usta, i bez šuma vrati se istim putem.